Saputnik zivota

Mentalna prezasicenost, kompulsivni poremecaj lepog i zanimljivog...

Samo neki od problema sa kojima se danasnji covek, koga vreme vec uveliko gazi, susrece.Nije klasicno gadjanje interakcije, vec pokusaj da se objasni zasto se neke stvari dogadjaju i donekle procisti savest.Lociran u ovom trenutku, cesto pomisljam na "seobu duse na neko drugo mesto". Iako se sam sebi ne doimam tako, osecam se zatrovano iznutra. Cula su mi pomesana, nesto poput onog eksperimenta sa kerom, sijalicom i hladnim biftekom.Mozda se samo ja osecam otrovano, ali verujem da je i to bolje od praznog pogleda ili igranja zmurke kada te niko ne trazi.Sve u svemu, rec koju sam trazio je eksitacija, ili exsitacija.Konfuzna ili neprimetna ali itekako prisutna.Nesto poput lake droge, koju konzumiramo svakodnevno. NEsto na sta se mozemo itekako navuci. Nesto sto nas samo odrzava u komi, ili se barem nama tako cini.Naime usled pojave svih stvari oko nas i mrzi me da ih imenujem, dosli smo u novo stanje uma.Takvo stanje koje izaziva potrebu za svakodnevnim eksitacijama i u duzim vremenskim periodima.Meni je ocigledno, da moj mozak nije napravljen za ovakav zivot. Mozda mi fali, kazu ljudi, par godina evolucije, ali ja se nadam da je problem o kome govorim vezan iskljucivo za mene. Mozak je napravljen kao drustvena masina, nema sumnje. Razume sve sto mu das, zna svaki put i svaku precicu u razmisljanju. Samim tim ovakav nacin komunikacije koji se sprovodi danas, mu potpuno odgovara. Poveravanje nepoznatima, nemogucnost osecaja odbacivanja, mozda neko ima neku lepsu rec, ali bez sumnje to su cinjenice na kojima JA zasnivam svoju teoriju promene drustvenog odnosa ljudi.Ovo je sasvim druga tema ali jedna kockica manje u novonastajucoj svesti coveka.

Druga stvar koja mene jos vihe fascinira, a koja mi je do sada bila neprimetna je upravo eksitacija. Mozda jos lepsa rec, koja prethodnu odradjenije opisuje je instant zabava. Ukucam, kliknem, gledam, smejem se, dokle vishe? PRimera radi, upali te svoj omiljeni koncert , bilo kog muzicara, gledate sa uzivanjem, istant zabava. To i nije toliko strasno dok ne pomislite sledece. Niti ste bili na tom koncertu niti ste osetili tu muziku, nista pustili kap znoja, niti vam je neko stao na zulj, niti vam se dopao pogled neke devojke niti se osetili energiju drugih ljudi... Da ne duzim listu razloga, Vi ste kolega samo posmatrac, pasivni posmatrac.Ono sto je jos lepse, vi svoj mozak trenirate da na osnovu toga stvari impresije i pod toga podrazumevam susto posmatranje vase 19-tice. Stvari se tek odmotavaju. Sada ste poceli da razmenjujete klipove sa interneta, gledaj ovo, ovo je bolje i to sve na osnovu cega? Stvaramo lazne utiske, lazne principe , gledamo filmove, serije...

Zasto zene. Njihova perspektiva se razlikuje od nashe, ali veoma malo. Zene imaju neobjasnjivu sposobnost nirvaninog pogleda.Tako bih slatko ostavio ovu rec, ali radi sebe pokusacu da je objasnim. Posle price dve zene u vazduhu ne ostaje nista. Ono na cemu se zasniva njihova prica su upravo kratke eksitacije mozga, jednokratni osecaji koji se ponekad pale.Naviknute na ovo vekovima, mnogo lakse podnose interakciju sa (racunarskom) multimedijom, sto ih cini povlascenijim u donosu na nas.Ono stoj e jos zanimljivije kod njihovog nacina rasudjivanja je poverenje. Nepoverljive su prema novom vishe nego muskarci, sto je i prirodno, pa samim tim lakse reaguju na sadrzaje koje im kutija pruza.Nisu toliko vezane i ne shvataju ih toliko licno, pa i ako se desi da ih ponekad nesto potrese brzo se osveste.

Upravo iz ovih razloga zene ce uspesnije preziveti ovu drustvenu krizi, a samim tim na duze staze opstati, kao neotupelozaglupela vrsta. 

Slozenost ljudskog mozka, koji nedozvoljava saosecanje, nego to stanje pretvara u nesto sto licno dozivljavamo. Ovakve stvari me iritiraju. Propale definicije i lazni pokusaji. I jedno kao i drugo podjednako nemaju smisla. Svako od nas drugu osobu dozivljava drugacije, ali ono koliko smo bliski njoj NE govori ova osobina coveka. To sto smo zabrinuti, zato sto je neko oko nas zabrinut, nas uopste ne cini vishe ili manje njihovim prijateljem, nego prosto izrazava potrebu mozgu da se saoseca sa nekim. Posto u zivotu preovladjuju losa secanja nad dobrim, samim tim postavljena je idealna baza za povlacenje. U ovom slucaju covek se vishe i ne saoseca sa prijateljem , nego povlaci svoja crna secanja i pokusava da se mentalno dovede na isto stanje. Ovo je sigurno kontraproduktivno i nikome nikada nije bilo od koristi.

Namesto toga, voleo bih videti mentalni sklop ljudi koji nisu sposobni za ovakvu vrstu osecanja. Koji prodju kroz zivot bez potrebe da se saosecaju sa nekim, pa mozda cak i uspeju u tome.

Kada pogledam zivot se zaista svodi samo na mene. Biti proracunat i preduzimljiv zapravo i nije toliko tesko.Ono sto je teze od toga je zamisliti kako bi bilo bez toga.Uveren sam da se svako druzio sa nekom osobom iz koristi , naravno licne, iako sa tom osobom nebi nikada zeleo da ima kontakt. Takodje svako od nas se druzio sa nekom osobom zato sto je ona zelela da se druzi sa nama, a to osecanje nije bilo obostrano.Da li to mene cini sebicnim. Naravno pitanje je retoricko, jer je odgovor jasan. E sada ukoliko je odgovor potvrdan, zasto postoji moralna dilema.Svako od nas, ma sta govorio i radio, vecinu vremena misli samo na sebe, pa i ako znamo da to nije u skladu sa nasim moralom ipak to cinimo.Sada, ono sto je jos interesantnije, nikada ne cemo uspeti da potisnemo ovu osobinu.

Iako mozda empatije nekome izgleda kao pozitivna stvar, kao primera radi, saosecanje, u mojim ocima to nije slucaj.Empatija gusi. Postovecivanje sa problemima drugoga i dovodjenje u slicno stanje ne pomaze niti jednoj od osoba koje ucestvuju, pa se ipak tako ponasamo, iako smo toga svesni. Cudno.

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.